Minja Dunđerski: Pozovi M. radi odlaska na svirku

Kad bi se našao u situaciji da mora da se predstavi pravim imenom (Milorad Dunđerski), uveren sam da bi mu bilo uzvraćeno sa: Hej, šta ti dođe Minja Dunđerski?

Jer, svi ga tako znaju – kao Minju, i s tim imenom ušao je u knjige (poput „Ilustrovane enciklopedija rok muzike u Vojvodini“ Bogomira Bogice Mijatovića), pa čak i u anegdotu. U vreme Studentskog protesta 1996/97, u kojem je aktivno učestvovao, u jednom trenutku studenti su blokirali nekoliko fakulteta s namerom da u njima ostanu do ispunjenja uslova. Na Filozofskom fakultetu, koji je tada studirao, Minja je čuo omiljenog izvođača sa razglasa i sav ozaren naglas upitao: „Ko je pustio Bouvija?!“ Revnosno studentsko obezbeđenje mu je uzvratilo: „Ne znamo, mi puštamo samo one sa indeksom!“.

Nikad nije stigao do diplome profesora istorije, ali na njegovu (veću) žalost – ni da vidi svog idola Dejvida Bouvija uživo. A u proteklih 21 godinu, bio je, po svojoj slobodnoj proceni, bar na hiljadu koncerata, možda i više, i to po dobrom delu Evrope – od Minhena do Bukurešta, i od Praga do Bolonje, prešavši uzduž i popreko čitav naš region.

Nije Minja kao, recimo, somborska legenda Ćaćke, koji je lokalnu slavu stekao po brojnim koncertima koje je gledao. Minja, naravno, voli i da ih posećuje i organizuje, ali, ono po čemu je on postao slavan, jeste – organizacija odlaska na koncerte.

„Pozovi M. radi odlaska na svirku“, zaživelo je veoma brzo kao efikasno rešenje problema kako da se, bez preteranog „cimanja“, stigne na gotovo bilo koji koncert u radijusu od 1000 kilometara od Novog Sada.

Iako je zbog talenta za crtanje i ljubavi prema stripovima mislio da će biti strip-crtač, a onda završio za laboratorijskog tehničara, njegov život obeležila je zapravo druga ljubav – muzika. I sve se već nekih tridesetak godina vrti oko toga – radio je, nekad u isto vreme, kao muzički novinar, muzički urednik, di-džej, organizator preko 300 koncerata a onda i kao organizator odlazaka na koncerte. Uz sve to je i kolekcionar, s „imovinim“ od 2-3 hiljade kaseta i oko 10.000 CD-ova!

Čoveku kojem od malena redovno pripadne muka od vožnje po drumovima, a onda odjednom postaje „vođa puta“, onaj što sedi pored vozača u autobusu (!) i preko mikrofona obaveštava putnike o vremenu polaska sa koncerta, sve te vožnje prerasle su u više od posla – jer to mu i nije posao – u svojevrsnu misiju.

Da svima koji žele da vide uživo svoje idole, svoje omiljene bendove ili izvođače, ili one vremešne „dok je još vreme“, ma koliko da ih se javilo, to i omogući. I tako im srce ispuni što su na stejdžu videli Metaliku, AC/DC, Roling Stounse, Peperse u Inđiji, Ajron Mejden (hvala, Minja!), a on sam još jednog svog idola, i Bouvijevog bliskog prijatelja, Igija Popa čak 11 puta (uskoro i 12, što bi mu bio i lični rekord), dvojicu živih članova Bitlsa, Pola i Ringa, ukupno tri puta, i isto toliko puta Djuran Djuran, Stounse je gledao čak pet puta (sprema se i za šesti koncert), pa čak je uživo gledao i Dorse!

„Za sve je ’kriv’ moj brat Đorđe, osnivač Kluba ljubitelja Novog Sada, popularne Gajbe. Prvi veliki koncert nakon 5. oktobra imali su Stereo MC’s, 2001. u Hali sportova u Beogradu, i ljudi okupljeni oko Kluba prilično su se ’naložili’ na tu svirku. Pošto su bili ’ispaljeni’ za ulaznice, obratili su se meni za pomoć, jer sam tada radio kao muzički novinar na TVNS. Tako sam postao suorganizator puta. Sve je na kraju ispalo ok, koncert je bio sjajan i svi su bili zadovoljni. Posle nekog vremena, počeli su da me zovu i da se interesuju da li ću biti ’vođa puta’ za koncert Manu Čaoa. Vidim, ponovo ima interesovanja, ali ovaj put je čitava organizacija bila u mojoj režiji, i tu shvatim da bih to mogao da radim.“

Kaže da ima dovoljno godina da bi mogao da kaže kako je imao lepo detinjstvo, ali i da pamti Novi Sad „u kojem je imalo šta da se vidi i čuje“.

Rođen je i sve do pre nekoliko godina živeo je u jednoj od lepših novosadskih ulica – Maksima Gorkog. Pohađao je Osnovnu školu „Đorđe Natošević“, poznatu po otvorenim basket terenima, na kojima je „visio“, kao, uostalom, i pola grada. U komšiluku je imao jednu Aleksandru Ivošev, Slobodana Grujičića i Slobodana Sora, ali je na njegov razvojni put, izgleda, uticao jedan drugi komšija iz Maksima Gorkog: Milan Mumin, pevač grupe Love hunters.

Od sporta, danas mu je ostala navijačka strast prema Partizanu.

Kada smo se upoznali na Filozofskom, školske 1993/94 već je bio znan kako veliki ljubitelj muzike, kolekcionar u povoju i vrsni poznavalac nove novosadske scene. Nekako u to vreme, počeli smo zajedno da radimo u Indeksu, ponovo oživljenom studentskom listu s respektivnim imenima koja su ranije pisala za taj list, a udareni su i temelji Minjine di-džej karijere.

„Mene su u Indeks pozvali da budem ilustrator“, priseća se tog vremena, „jer su čuli da dobro crtam. Da, bio sam dobar u tome, kao mali sam sanjao da postanem strip-crtač, dobijao sam pohvale za crteže, pa čak i priliku, dok sam još bio u vrtiću, da budem jedan od ilustratora knjige Desanke Maksimović. Ali, umesto umetničke, upisao sam, na nagovor roditelja, Srednju medicinsku školu, za laboratorijskog tehničara, kako bih, što se ono kaže, imao neki zanat u rukama. I, tako, dođem u Indeks za ilustratora, ali mi tadašnji glavni urednik ponudi da usput i nešto napišem. Nastavio sam da pišem, dok se ilustracija prihvatio neko drugi…“

Batalio je Indeks kad je 1996. počeo Studentski protest, ali je ubrzo dobio ponudu da bude voditelj i muzički urednik na studentskom Radio Rodi koji je svakodnevno emitovao sat vremena programa na Radio Skali. Bio je u prvoj ekipi tek osnovanog Radija 021, a na Radio Dunavu vodio je emisije Garažni sokak i Striptomicin (potonja je bila posvećena, dakako, stripu). Pisao je i za YU rock magazin, Nezavisni, Bravo, Dnevnik, Exit news i druge, a svoje znanje i umeće pokazivao je i na programima nekadašnje RTVNS, kao i na Kanalu 9.

Priliku da premijerno pokaže poznavanje muzike, kao di-džej, namerno je, priznaje, propustio. „Iako nisam imao prethodnog iskustva, pozvali su me da puštam muziku na otvaranju neke diskoteke na Novom naselju, tamo 1994, i kada sam došao, shvatio sam da je to sve nešto ’s koca i konopca’ i da ne postoje uslovi za puštanje kaseta, koje sam tada jedino posedovao. Dao sam otkaz pre nastupa, ali je za mesec dana usledilo ponovno otvaranje, ovaj put s novim gazdom, i ponovo su insistirali da ja budem jedan od di-džejeva. Tako je sve krenulo…“

Od 2003. kada je sredom nastupao u tada veoma popularnom Pipinigu kao DJ Minja Ramone, taj njegov alter-ego vremenom je prerastao u Dee Jay Minya Ramone i pod tim imenom i danas nastupa. Nema gde u Novom Sadu nije puštao muziku, od malih mesta do dočeka Nove godine na Trgu Slobode, ali njemu je lično najvažniji nastup u Beogradu 2016. godine – onaj pre svirke „prezimenjaka“ Markija Ramonea, jedinog preživelog člana kultnog, i Minji veoma važnog, benda The Ramones.

Na fakultet se vraćao dva puta, istina, ne kao student. Najpre je od 2014. do 2016. na Medicinskom fakultetu bio zadužen za pripremu predavanja iz anatomije, no ta se priča završila kada je fakultet krenuo da se rešava „viška radne snage“. Drugi put – ove godine, kada je pozvan da, kao gost-predavač, u okviru predmeta Istorija srpske kulture održi studentima 90-minutno predavanje o jugoslovenskom „Novom talasu“.

Kao što već 21 godinu krstari Evropom i vodi „ekskurzije“ do koncertnih dvorana, stadiona i festivala, pre toga je, nekim sasvim drugim ali zato plemenitim povodom, krstario Vojvodinom.

„Radio sam tokom 1998, neka tri meseca, kao laborant u Zavodu za transfuziju i bio deo tima koji je prikupljao krv od dobrovoljnih davalaca širom Vojvodine. Imao sam priliku da za to kratko vreme upoznam gomilu malih mesta, za koja sam tada prvi put čuo, i divne ljude. Danas, eto, krstarim Evropom, upoznajem neka druga, pa i veća mesta, i isto tako divne ljude.“

Od kada je tokom letnjih raspusta, tri godine zaredom, radio u Dnevniku na poslovima pakovanja stripova, život ga nije odveo ka toliko voljenoj „devetoj umetnosti“, ali jeste u medije. Međutim, i posle toliko godina provedenih u medijima, prvo stalno zaposlenje u životu, kaže, dobio je tek 2019, dve godine nakon dolaska u Studentski kulturni centar (SKC).

Možda je to mogao da postigne i ranije, kao laborant, ali, napominje, nikad se u tom poslu nije uspeo pronaći. „Ja volim da pomažem ljudima, ali ne na taj način“.

Već dugo posreduje, ili je pak prava reč – pomaže, da mnogi stignu do željene destinacije i vide svog omiljenog izvođača ili bend – svejedno da li je reč samo o jednom putniku, naloženom da vidi švedski Rokset, ili je reč o deset autobusa krcatih fanovima AC/DC, ili onih 550 koji su 2007. iz Novog Sada krenuli na koncert Pepersa u Inđiji. Ili onih nedvojbeno najvernijih fanova na svetu, kakve ima Ajron Mejden, i koji ne propuštaju nijednu svirku benda u Srbiji i susedstvu.

Za sve ove godine, tek nekoliko njih, zvuči pomalo neverovatno, nije bilo „na prozivci“ po završetku koncerta – vratili su se na ovaj ili onaj način, i posle izvinjavali.

I posle hiljada i hiljada kilometara, i samo hiljade koncerata, Minji je i dalje najviše stalo do onih „koji pozivaju M. radi odlaska na svirku“.

„Mislim da za sve ove godine nisam nikoga izneverio.“

Rođen je 27. juna 1972. u Novom Sadu. Oženjen je i ima dvojicu sinova, Nikolu i Petra.

Denis Kolundžija (VOICE, foto: privatna arhiva)